Ako govorimo o tradiciji, ona je globalnog tipa, ne vezana za lokalitet, jer otkad je drveta i čoveka, postoji i zapis.

Zapis bilo čim, kao trag trenutka, tek potrebe da se ovekoveči prolaznost ili zapis alatima i bojama kao težnja pojedinaca da se ulepša stvarnost u kojoj obitavamo: od plota, preslice, frule, nameštaja do ikonopisa.

Bog nam dade drvo da zajedno rastemo, umiremo i u večnosti trajemo.

Suvo drvo miriše na tamjan, a Arhetip na terpentin, ulja, boje, kalafonijum, čaj i stare čipke.

Lampe mirišu na sve to, i još začinjene mirisom posluženih vanilica u Rozenthal tacnama za kolače, kao i mirisom korijandera u egzotičnim mešavinama kafe za one koji ne piju Lipton čaj u pet.

Mirišu na pospanost koja je posebno, iz neznanog razloga, odlagala minđuše baš u senku abažura pored lampe na noćnom stočiću, a možda na heklane medaljone na crvenom satenu u uglovima uštirkanih belih jastučnica na ogromnim perjanim jastucima bračnih kreveta.

Primećeno je da mnoge, izgubivši sijalicu, dugo vremena mirišu na samoću. Pouka: promeni sijalicu, da ti lampa ne miriše na samoću!

Zašto sanjam katedrale, kada u njima nema lampi!?

S poštovanjem,
Biljana Filipović

Beograd, jesen 2005.